Dominik Moasi: Da li je moguće arapsko proleće

Da li je Tunis prva arapska autoritarna domina koja će pasti? Ili je to jedinstven slučaj koji ne treba doživljavati kao presedan za arapski svet u celosti, a naročito ne za Magreb? Diktatori iz tog regiona pokušavaju da ospore značaj revolucije jasmina, ali iskra koja je buknula u Tunisu može da se proširi - možda u narednim mesecima ili godinama - na ceo arapski svet.

Nesumnjivo, zid straha je srušen, ljudi su digli glas i moguće je da je na pomolu „arapsko proleće“. Poruka iz Tunisa je jasna, barem se takav utisak stiče na osnovu dosadašnjeg iskustva. Korumpirani i autoritarni režimi, budite na oprezu: ako ubrzo ne sprovedete duboke reforme, dani su vam odbrojani. Najveća opasnost odnosi se na činjenicu da revolucija jasmina može da preraste u nešto nalik antikomunističkom ustanku koji je izbio u Rumuniji pre dve decenije, kada su niži zvaničnici naređivali svojim šefovima da napuste funkciju da bi oni zadržali vlast.

Ali, najbolja analogija za današnji Tunis je Španija u poslednjim godinama vladavine Franciska Franka, kao i u periodu neposredno posle njegove smrti. Pošto se otvorio prema svetu posredstvom turizma, te stavljanjem akcenta na obrazovanje i prava žena, Ben Alijev režim stvorio je nešto jedinstveno na Bliskom istoku: dinamičnu srednju klasu. Ali, taj režim, poput diktatora Franka, nije se odnosio prema pripadnicima nove srednje klase kao prema odraslim ljudima, što je izazvalo frustraciju širokih razmera.

Imajući u vidu takvu situaciju, bilo bi pogrešno, ako ne i rizično, upoređivati Tunis i revoluciju jasmina s drugim nacionalnim kontekstima u regionu. Ipak, ako Maroko danas izgleda stabilno, to umnogome odražava dva faktora: monarhiju i reforme. Proces reformi, uključujući političku liberalizaciju, koji je pokrenula grupa tehnokrata iz okruženja mladog kralja Muhameda Šestog, uistinu je počeo, iako se stiče utisak da su rezultati i dalje skromni.

Štaviše, Muhamed Šesti, kao „komandant vernika“, ima koristi od muslimanskog legitimiteta koji lideri Alžira i Egipta, najranjivijih režima u regionu, nemaju. Istovremeno, Maroko, za razliku od Alžira, ne pati od prokletstva zvanog nafta. Čak i pod uslovom da je slučaj Tunisa u najvećoj meri jedinstven, odbacivanje potencijalnog uticaja događaja u toj državi na ostatak regiona, gde se mnogi mladi Arapi u eri fejsbuka i tvitera sada osećaju kao Tunišani, predstavljao bi uske vidike. Oni osećaju poniženje zbog postupaka svojih lidera, kao i zbog vulgarne despotske suštine tih vladara. Takođe, željni su slobode. Kakav god da bude ishod revolucije jasmina, i čak i ako ne postane za Arape ono što je pad Berlinskog zida predstavljao za Evropu, služiće kao vremenska odrednica, jer će se pričati o periodu „pre“ i „posle“ prevrata.

Postoji verovatnoća da će biti primenjen jedan od dva politička modela u arapskom svetu - turski ili iranski scenario. Ukoliko se revolucionarni talas koji je zapljusnuo Tunis proširi na ostale države regiona, ostaje pitanje koliko zemalja će postati otvoreno poput Turske, a koliko će biti inspirisano iranskim fundamentalizmom. Nesumnjivo, takva dihotomija je u izvesnoj meri pojednostavljena. Postoje sive zone u turskom eksperimentu zvanom umereni islam, a ako pogledamo dalje od iranskih mula pronaći ćemo razloge za nadu u dinamičan i prkosan karakter civilnog društva te države.

Nema sumnje da je Zapadu draži turski model. Možda mnogi Evropljani žele da zadrže Tursku na razumnoj razdaljini, ali imajući u vidu promene i moguću nestabilnost, ako ne i haos, u arapskom svetu, gledaju blagonaklono na potencijal Turske da odigra ulogu faktora stabilnosti. Mada se istorija nikada ne ponavlja, ostaje pitanje da li bi neka vrsta neootomanskog poretka predstavljala najbolji odgovor na opasnost koja vreba od arapskog haosa. Turska u kojoj je predsednik Vlade Redžep Tajip Erdogan postaje sve uticajniji igrač u regionu, i koja je osnažila reputaciju u očima običnih Arapa zauzimajući muževan diplomatski stav osudom smrtonosnog izraelskog napada na flotu brodova koja je u junu 2010. prevozila pomoć turske humanitarne organizacije u Gazu.

Ne znamo da li je reč o promenama nabolje ili nagore, ali točak istorije se pomera u arapskom svetu, i Zapad gotovo da ništa ne može da učini tim povodom.

(Danas, 30.1.2011)